Детињство на небу

Description

* 3 *

Тамо, у Фрајдорфу, код дејке и мâјке, на тавану где сам се често скривао, једног дана, негде 1982. или 1983. године, налетео сам у старом прашњавом коферу на једну исцепану књигу. Хајдук Станко. Недостајале су јој многе странице, на почетку, па у средини, и поново на крају. И била је написана на оном тајном писму[1] којег су само Југословени користили.

Некада давно, мање-више пре једног века, и Румуни су га употребљавали, али данас више не умеју да га читају, објаснио ми је стрпљиво мој дејка. Чак ни они из полиције! То је на мене деловало веома умирујуће. И узбудљиво.

Тајна књига, на тајном писму, о тајним хајдуцима, коју сам само ја могао да читам. 

* 8 *

Често смо викендом ударали лопту на широком булевару са четири траке – јер од аутомобила ни сенку нигде ниси могао да видиш.

Гориво је било строго рационализовано: тачно седамнаест литара месечно по возилу. Нисам имао појма ко је то осмислио, али правила су правила, требало их је поштовати.

Испред неколико бензинских пумпи које су постојале у граду, дању су се формирали огромни редови за чекање. Људи су у својим модерним дачијама 1300 спавали, јели, камповали, а било је ту и старијих дачија 1100, па и понеко луксузно возило, совјетске ладе самаре и москвичи, или чехословачке шкоде.

Ниси ни за тренутак смео да заспиш, или скокнеш до куће, јер би се одмах неко угурао испред тебе. Тако је, угурао би се. Људи би отварали врата, држећи чврсто волан, и гурали аутомобиле напред, у правцу пумпе. Јер, већ су остали без драгоценог, злата вредног горива, или су напросто штедели. У сваком случају, сви су гурали своје машине, метар по метар, у правцу пумпе.

Испод сувозачевог седишта чували су последњу флашу црног злата, за сваки случај, да имају за повратак кући.

Играли су на тротоару шах и карте. Деце и жене доносили су им доручак, ручак, вечеру. Ћаскали су, смејали се, досађивали се. Слушали су на радију пренос фудбалске утакмице румунског првенства и срдито коментарисали. Нико није псовао ни Бога ни Партију, а друга председника Чаушескуа нису ни спомињали. Само су фудбалере и судије називали погрдним именима.

Чекали су нестрпљиво, дању и ноћу, да пре краја месеца замене своју маркицу за обећаних седамнаест литaра. А ако горива понестане док не стигну на ред? То би била права античка драма, али совјетско-румунског типа.

Када се свему овоме дода да су једног викенда они са парним таблицама, а следећег они са непарним, имали одобрење Партије да се возикају по граду, све би постајало кристално јасно: фудбал је био важнији од формуле један.

* 11 *

Најгоре нам је било када, за време партијски планираног нестанка струје, нисмо могли да у пракси проверимо све те лудорије и смицалице које смо данима детаљно припремали, јер би нас родитељи терали да их, бар накратко, одменимо у неком од дугачких редова за чекање који су се лагано, ритмички померали напред, као какве шантаве гусенице, кривудајући око стамбених зграда попут огромних лењих змија.

Испред месаре. Испред млекаре. Или испред пекаре. Или у било којем другом реду за чекање. До касно у ноћ. Све док се неко од родитеља, или старији брат, не врати да нас одмени.

Мене су моји ретко приморавали да својим присуством доприносим величанствености људских стонога. Заиста сам то мрзео. Грозио сам се при самој помисли на стајање у реду. Одрасли другови гурали су ме слева, здесна, отпозади, а када би се неко расрдио и опсовао, онда и спреда. А ни за центиметар се не бисмо померили. Онако сићушан, никако да дођем на ред. Да сам покушао да се жалим, да се буним, да гунђам, могао сам и добре батине да зарадим. Или да ме избаце из „трбуха змије” па да поново морам све испочетка, од репа.

Редови за чекање кружили су унедоглед око новоизграђених социјалистичких небодера. А ноћу, када би црнило прекрило небо, док је град био окупан тмином јер су другови из Партије штедели струју да отплате „капиталистичким пијавицама” доларске дугове и камате, ноћу су ти редови за чекање личили на дебеле пипке џиновске, невидљиве хоботнице.

* 14 *

Имали смо и нашег личног сектористу. Нашу сенку. Човека који је пратио сваки наш корак, надгледао нас и непрестано пропиткивао. Сателитско, електронско праћење тада није постојало.

На самом почетку свог појављивања међу нама, хајдуцима, углавном је желео да зна где су били и шта су све тачно радили Југословени који су залазили у наш кварт. Да ли су прошли, и када, нашом улицом, какву су робу продавали, колике су биле цене, које су марке цигара пушили, које су нудили грађанству, да ли за новац или као награду. Са ким су разговарали, колико дуго, ко је од њих откупио бомбоне. Да ли смо видели шта су све у торбама крили, вегету, ципирипи, еурокрем, женске чарапе, оригиналне касете Лепе Брене, или чак ручне сатове, оне страшне, црне, са уграђеним калкулаторима… Све то, и још много другог, наш секториста хтео је да зна.

* 22 *

Онда је дошло и то вече у мају 1986. када на улици живе душе ниси могао да видиш. Само мачке и псе луталице. Па и понеког дебелог пацова код нашег контејнера за ђубре.

Темишвар је био потпуно пуст. Иако овога пута то нико није наредио.

Чим је дошао са посла, наш први комшија одмах је пожурио да своју дачију одвезе у шумицу на периферији кварта, где је своју машину добро завукао у жбуње, рекавши нам да ће увече да буде густо и да је боље да се склонимо са „сокака”. Његов пример следили су и остали власници аутомобила.

Велика банатска престоница добровољно је ушла у стање хибернације. Увежбавала је карантин. Исто је било свуда, у целој комунистичкој Републици.

Трамваји нису ишли, такси возила лежала су напуштена на својим местима за паркирање. Деца се више нису играла доле, испред својих блокова. И хајдука је нестало.

Сви су се пилићи лепо окупили и безобразно згурали око квочке. Око радио-пријемника глорија или албатрос. Или испред црно-белих ТВ пријемника румунских марки космос 1, мираж, адријатик, дијамант, или оног страшног из фабрике Електроника, званог лукс 252, „фиксног телевизора потпуно транзистованог са пет интегрисаних кола”. На цени су били и совјетски рубин, или источнонемачки штасфурт. Наравно да није било даљинског, тај важан задатак обављали су соколови домовине, пионири отаџбине, били они хајдуци или не.

* 24 *

Немири против секториста брзо су се проширили по целом граду. Храбри хајдуци, са дрвеним сабљама везаним око струка и огромним праћкама у слабашним ручицама, придружили су се хаотичној али историјској и великој игри рата. Реванш утакмица. Сада их више није јурио бркати секториста у потрази за Југословенима и западнонемачким теткама, него су они тражили њега, свуда по кварту. Било је и те како забавно. Игра хајдука и гонича, уз учешће свих одраслих другова. И то без ичије наредбе или договора.

Атмосфера је била напета, готово празнична.

Ускоро су сви трчали тамо-амо улицама, сви уједињени, што се у краткој историји Калеје Ђирокулуј никада дотад није десило; фудбалери Реала, Бајерна, Ајакса, Беле ракете, Лидије, Порта, па чак и они лудаци из Пијаце, сви соколови домовине, пионири отаџбине, чирешари, полисти, стелисти, ћелавци, сви, баш сви. Или скоро сви. Нико их није тачно пребројао.

Њихови родитељи и комшије, колеге са посла, преврнули су, праћени бурним аплаузом, неколико тролејбуса и забарикадирали булевар са четири траке, на којем смо често играли фудбал, како би спречили да стотине војника из касарне УМ.01086 СРТМ Ђирок^[2] продру у Темишвар и интервенишу у центру града.

Ови су одмах на лице места дотерали оклопна возила и војну технику, као у америчким филмовима, чврсто загрлили своје калашњикове и нагло осули паљбу по окупљеној маси, по друговима радницима, женама и деци.

Није дуго потрајало док је први хајдук, са праћком у руци, покошен пао испред своје зграде, погођен право у главу. Није се више подигао. Није се више мрдао. Мртав на лицу места. Имао је шеснаест или седамнаест година.

* 25 *

Једнога дана, ваљда ћемо се сви поново срести. Сви ми, птице селице. Сви ми, деца из Калеје Ђирокулуј, Тимишоара.

Ако не на земљи, онда ваљда на небу – да бар тамо заједно одиграмо последњу фудбалску партију детињства.

…

[1] Ћирилица.

[2] Рум.: UM.01086 SRTM Giroc, Unitatea Militară Sectorul de Reparații pentru Tehnică Militară Giroc (Војна јединица Одељење за оправку војне технике Ђирок).